Decembar 15, 2018

Hutba: Budi ključ za dobro i katanac za zlo

Od Sehl b. Sa'da Es-Sa'idija, r.a., se prenosi da je Allahov Poslanik, a.s., rekao: „Svako dobro i zlo imaju kod svoje riznice, a ključevi riznica su kod ljudi.

Blago onome koga Allah učini ključevima dobra, a katancima za zlo, a teško onome koga Allah učini ključevima za zlo i katancima za dobro!“

عند الله خزائن الخير والشر، مفاتيحها الرجال، فطوبى لمن جعله الله مفتاحا للخير مغلاقا للشر، وويل لمن جعله الله مفتاحا للشر مغلاقا للخير

Draga i poštovana braćo,

Svi mi danas imamo različite šanse da činimo dobro i da činimo ono što ne valja. Svako u svom domenu djelovanja. Svi koji žele činiti dobro imaju mnogo iskušenja na tom putu, jer šejtan ne miruje. Pa kada krene da učini dobro mora učiniti dodatne napore, jer ga šejtan raznim spetkama odrvraća od toga. I kada ga uradi onda mu ga nastoji umanjiti i uništiti prigovaranjem i ružnim riječima:

يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا لَا تُبْطِلُوا صَدَقَاتِكُم بِالْمَنِّ وَالْأَذَىٰ كَالَّذِي يُنفِقُ مَالَهُ رِئَاءَ النَّاسِ وَلَا يُؤْمِنُ بِاللَّهِ وَالْيَوْمِ الْآخِرِ فَمَثَلُهُ كَمَثَلِ صَفْوَانٍ عَلَيْهِ تُرَابٌ فَأَصَابَهُ وَابِلٌ فَتَرَكَهُ صَلْدًا لَّا يَقْدِرُونَ عَلَىٰ شَيْءٍ مِّمَّا كَسَبُوا وَاللَّهُ لَا يَهْدِي الْقَوْمَ الْكَافِرِينَ

O vjernici, ne kvarite svoju milostinju prigovaranjem i uvredama, kao što to čine oni koji troše imetak svoj da bi se ljudima pokazali, a ne vjeruju ni u Allaha ni u onaj svijet; oni su slični litici sa oskudnom zemljom kada se na nju sruči pljusak, pa je ogoli; oni neće dobiti nikakvu nagradu za ono što su uradili. – A onima koji neće da vjeruju Allah neće ukazati na Pravi put.

Kao što oni koji ne vole da se čini dobro uvijek imaju zrake koje navlače meleki i koji ga pozivaju da učini dobro.

U nama ljudima prevladava stalna bitka između želje za dobrim i iskušenjima koje nas vode u zlo.

Mi muslimani se moramo truditi da činimo dobro, jer je to nešto zbog čega smo stvoreni:

وَمَا خَلَقْتُ الْجِنَّ وَالْإِنسَ إِلَّا لِيَعْبُدُونِ

I džine i ljude sam stvorio samo da mi ibadet čine

Ibadet u širem smislu riječi znači svaki vid dobra. Čovjek je stvoren da bude dobročinitelj i na njemu je da li će svoju ulogu dobročinitelja zamijeniti nekom drugom i ukaljati nekom nečasnom ulogom, a ne onom kakvog ga Gospodar želi.

U hadisu kojeg bilježi Hakim se prenosi da je Allahov Poslanik, a.s., rekao:

إن لله تعالى ملائكة في الأرض تنطق على ألسنة بني آدم بما في المرء من الخير والشر

Allah ima svoje meleke na zemlji koji govore ustima ljudi ono što je u njihovim dušama od dobra i zla.“

Zamislite, naš jezik je ogledalo onome što je u našim srcima, a meleki su zaduženi da prate taj proces. Pa kada se zaustavite sa čovjekom koji je ključ za dobro oplemeni vas, učini sretnijim i boljim i osvježi vaše lijepo raspoloženje. A kada sretnete čovjeka koji je ključ za zlo zapahne vas stanje neugodnosti, mrzovoljnosti i onemogući vam da bilo šta korisno radite nakon toga.

Allahov Poslanik, a.s., kaže:

والذي نفسي بيده لا يؤمن عبد حتى يحب لأخيه ما يحب لنفسه من الخير

Tako mi Allaha u čijoj ruci je moj život, nije pravi vjernik onaj koji ne želi drugom ono što želi sam sebi od dobra!

Također, Muhammed, a.s., kaže:

„Znanje se stiče učenje, blagost se stiče ulaganjem napora da se bude blag. Onaj koji se da u potragu za dobrom pronaći će ga, a onaj ko se štiti od zla bit će zaštićen.“

  • Ništa se ne može desiti bez našeg jasnog opredjeljenja za dobro ili loše
  • Mi dobro moramo URADITI, a zlo isto tako i nije dovoljna samo namjera

Ono što nas često zavarava jeste da mi sami sebe oslovljavamo kao dobri zbog toga što nam je neko u porodici dobar, što eto mi mislimo da smo dobri itd. Dobar je onaj koji se trudi da on učini dobro na svakom koraku i koji se trudi da suzbije zlo na svakom koraku, a ne ko govori da je dobar u duši ili da je njegov otac, djed, majka... bili dobri.

Arapski pjesnik nas na to podsjeća i kaže:

„Ti budi od onih koji kažu: Evo me, ja sam                A nikako ne budi od onih koji kažu: Bio je moj otac“

Pogledajmo sljedeći primjer prve objave:

Aiša, r.a., prenosi i kaže:

"Prvo što je od Objave počeo dobivati Allahov Poslanik, s.a.v.s., bili su istiniti snovi. Što god bi sanjao, obistinilo bi se jasno kao zora. Zatim mu se omilila samoća, pa je odlazio u pećinu Hira i tamo po više noći provodio u razmišljanju i pobožnosti. Zatim bi se odatle skrhan i iscrpljen vraćao Hatidži, dok mu jednom, dok je bio u pećini Hira, nije došao melek i donio Objavu.

Melek mu je rekao: 'Čitaj!' Allahov Poslanik, s.a.v.s., je rekao: 'Rekao sam: 'Ja ne znam čitati', pa me je uhvatio i stisnuo. Zatim me je pustio i ponovno rekao: 'Čitaj!' Ja sam opet rekao da ne znam čitati, pa me je po drugi put uhvatio i stisnuo, a zatim pustio i rekao: 'Čitaj!' Ja sam opet rekao da ne znam čitati, pa me je po treći put uhvatio i stisnuo, a zatim pustio i rekao: 'Čitaj, u ime Gospodara tvoga Koji stvara' - dok nije došao do - 'Koji čovjeka poučava onome što ne zna.' (El-Alek, 1-5.)

Odatle se Poslanik, s.a.v.s., uplašen vratio Hatidži i rekao: 'Pokrijte me, pokrijte me!', pa su ga pokrili dok ga strah nije prošao. Potom je rekao: 'Hatidža, šta je sa mnom?' Zatim joj je ispričao šta se desilo i rekao: 'Bio sam se prepao za sebe.' Ona mu reče: 'Naprotiv, budi sretan i veseo. Tako mi Allaha, Allah te nikada neće osramotiti. Ti paziš rodbinu, govoriš istinu, pomažeš iznemoglog, častiš goste i pomažeš pravdu.'

Hatidža ga je, zatim, odvela kod svoga amidžića Vereke b. Nevfela, čovjeka koji je u predislamsko doba primio kršćanstvo, znao pisati i na arapskom jeziku napisao Jevanđelje. Bio je sijedi slijepi starac. Hatidža mu reče: 'Amidžiću, čuj šta priča tvoj bratić!' Vereka reče: 'Pričaj, moj bratiću, šta ima!' Allahov Poslanik, s.a.v.s., mu je ispričao šta se desilo i šta je vidio, pa mu je Vereka rekao: 'To je bio Allahov povjerenik, kojeg je Allah poslao Musa'u. Kamo sreće da sam mlađi, pa da dočekam vrijeme kada te tvoj narod bude protjerao!' Allahov Poslanik, s.a.v.s., upita: 'Zar će me oni protjerati?!' 'Hoće' - odgovori Vereka - 'nikada niko nije došao sa ovim, sa čime si ti došao, a da mu se ljudi nisu suprostavili. Ako dočekam taj dan, sigurno ću ti pomoći.'

Pogledajte ovdje nekoliko stvari:

  • Kada dobročinitelja zadesi neko iskušenje traži objašnjenje zašto i pita se šta je pogriješio
  • Dobročinitelja njegovi sljedbenici brane i podržavaju
  • Dobročinitelj je omiljen u svojoj kući, komšiluku i zajednici
  • Ljudi su sigurni da je ono što je snašlo dobročinitelja privremeno iskušenje koje će on uspješno prevazići

Mnogo je drugih poruka ovog događaja za muslimane od velikog značaja – prve objave.

U nedjelju se u Pruscu između Donjeg Vakufa i Bugojna održava tradicionalna Ajvatovica. Mnogo se lijepih aktivnosti odvija u danima Ajvatovice, ali i na sam dan kada se uči dova. Ljudi se okupe na velikom platou na brdu pokraj stijene, uče dove, slušaju prigodne besjede i zajedno mole za spas i dobro. Gdje god da se ljudi okupe s ovim ciljem dobro su došli. Ajvatovica nije mala Kaba, niti ima neku svetost veliku osim što se ljudi sretnu i za dobro mole. Mnoge stvari često pokušavamo uveličati i kada god uveličavamo ili umanjujemo ustvari pogriješimo. Srebrenica jeste veliko stratište i teška rana Bošnjaka, ali odlazak u Srebrenicu nije nikakav mali ili veliki hadž, već svojevrsna ljudska obaveza koju kao ljudi imamo prema žrtvama genocida i prema pokoljenjima koja rastu.Tako i ljudi koji odu na Ajvatovicu pregone u nekim stvarima i ne daju joj onu pravu dimenziju.

Sa druge strane, najvažnije pitanje koje se postavlja: Po čemu je Ajvatovica najpoznatija? Jedno narodno predanje kaže da je poznata po razdvajanju stijene. Po čemu još? Po jednom velikom dobročinitelju čije ime ne znamo, ali o njemu znamo da je volio svoj narod, da je patio zbog činjenice da njegov narod nema vodu i da je bio pokoran svome Gospodaru. Klanjao je 40 sabaha na stijeni moleći Allaha da je razdvoji da voda poteče i dođe u njegov Prusac. Ovo je glavna priča Ajvatovice; da je naš narod uvijek imao ljude koji su voljeli svoj narod, koji su žrtvovali svoj komoditet pa 6 km svako jutro pješačili da bi sabah na stijeni klanjali, pa je Allah učinio da ga se sjećamo do Sudnjeg dana i dove mu učimo.

Koliko mi želimo jedni drugima dobro? Koliko smo spremni vlastitog komoditeta žrtvovati da nam svima bude bolje? Koliko smo spremni sabaha klanjati i drugih hajrata činiti da prizovemo Allahovu milost?

Zato vas molim, neka naše duše nikome zlo ne misle, neka naši jezici Allaha mole da popravi stanje našeg naroda, da nam podari svježinu i ukloni truhlost koju proživljavamo, da nas ojača i osnaži i oslabi naše neprijatelje protiv nas. Neka to bude dova koja će biti kabul, a put do kabul dove je sigurno iskrena želja, žrtvovanje vlastitog komodideta za javni interes i ustrajnost u činjenju dobra.

Zato je važno biti dobročinitelj i blago onome ko bude ključ za dobro, a katanac za zlo! Amin

Hatib: Nazif-ef. Horozović

Bihać, džemat Brekovica,29.06.2018

Rate this item
(0 votes)
Last modified on subota, 30 Juni 2018 03:33
© 2017 Medžlis Islamske zajednice Bihać Sva prava zadržana. Designed By N&H